POMOZITE DECI DA BUDU OPREZNA, ALI I DA NE PANIČE U VREME CORONA VIRUSA
By Brankica Bjelić on 15 marta, 2020 in Iz ugla psihologa, naslovna
Način na koji naša deca doživljavaju svet (pa i bolest) zavisi od njihovog temperamenta, osobina ličnosti, ali i od poruka koje dobijaju od odraslih (a najvažniji odrasli su roditelji).
U vreme kad se svi suočavamo sa epidemiološkom krizom zbog Corona virusa, možda je dobro da se podsetimo:
- Ukoliko se mi kao roditelji uspaničimo i deca će se uplašiti. Zavisno od uzrasta strahovi se mogu ispoljavati na različite načine (nemogućnost da se zaspi, noćna budjenja, stah od odvajanja, povišena strepnja, napadi panike i sl.). Ukoliko je dete starije i lako prepoznaje i imenuje svoje emocije verovatno će Vam reći da se boji da se ono ili neki član porodice ne razboli i da se boji smrti.
Ako smo i sami uplašeni, teško da možemo da smirimo našu decu. U borbi sa strahovima važne su informacije:
- informišite se i informišite starije dete o bolesti i načinima zaštite (ukoliko je dete mladje važno je pre svega da nauči kako da se štiti);
- razlikujte informacije od glasina, ne verujte senzacionalističkim vestima i onima koji šire paniku. Školska deca će čuti različite glasine po školi, na internetu i od drugara. Važno je da razvijete odnos poverenja kako bi iste podelili sa Vama i kako bi ih kod kuće prodiskutovali.
- naučite Vi, a onda naučite i decu kome mogu da veruju, a čije priče moraju „da uzmu sa rezervom“ i provere, pre nego što se uspaniče.
Jedan primer:
Ovih dana po internetu kruže slike praznih rafova koji će kod mnogih stvoriti paniku ne samo od bolesti, nego i od gladi. Sinoć sam sa sinom bila u samoposluzi u kojoj su neki rafovi izgledali sablasno prazni. Ali robe je bilo, samo je stajala na paletama jer zaposleni više ne stižu ni da je pakuju od uspaničenih kupaca. Zato promislite da li možete na jednoj slici da vidite sve činjenice i da li na osnovu nje možete da donosite zaključke.
Proverite sve što čujete, vidite i naučite dete da radi to isto. Važno je da znate da je i za Vas i za dete opreznost, disciplinovanost i odgovornost dobar način zaštite. Strah i panika nisu.
- Neka deca, kao i odrasli, se od strahova brane negirajući realnu opasnost: „Nije to ništa, neće to mene, drugi preteruju i sl.“.
Negacija je put u nedisciplinovanost i neopreznost i način da ugrozimo sebe i druge.
Ukoliko je dete sklono negaciji, upozoravajte ga na opasnost tako što ćete ga suočavati sa činjenicama (ovo posebno važi za stariju decu koju, ukoliko su sklona da budu neoprezna, stalno moramo podsećati kako da se štite i zbog čega je to važno: npr. zašto da se ne ljube/ne rukuju sa drugarima, ne idu ili ne organizuju žurke i proslave, dezinfikuju ruke….).
Mladju decu štitimo mi roditelji, u meri u kojoj možemo, tako što (u konkretnoj situaciji opasnosti od Corona virusa) pazimo da se ne diraju po licu, ne stavljaju na javnom mestu ruke u usta, ne grickaju nokte, piju samo iz svoje flašice/čaše i td. (ili nosimo sa sobom dezinfekciono sredstvo kojim im brišemo ruke kad prepoznamo šta će da urade).
Nismo svemogući i ne možemo sve da kontrolišemo, niti treba sebe da krivimo ako nam je „nešto promaklo“. Biće dovoljno da se trudimo da ih pazimo najbolje što možemo i da ih naučimo da isto tako paze sebe, ako su stariji.
- Izmedju ove dve krajnosti je beskrajan niz reakcija/osećanja/ponašanja i roditelja i dece. Nezavisno od toga šta Vas muči, ako se ne osećate dobro (a deca će se osećati dobro i sigurno samo ako su ta osećanja prisutna i kod nas) ili se Vaše dete ne oseća dobro (jer sasvim je moguće da će se dete sklono strepnji uspaničiti čak i kada ste Vi mirni i pribrani), obratite se stručnjacima.
Ako se plašite da dodjete u neku od ustanova, uvek postoje oni sa kojima možete stupiti u kontakt online i/ili telefonom.
Ovih dana smo svedoci mnogobrojnih šala vezanih sa opasnost od Corona virusa. To je još jedan način borbe protiv straha koji može da pomogne, ukoliko nije odraz negacije i predstavlja način za opuštanje.
Dragi roditelji, uskladite pristup prirodi svog deteta. Smirite ga ako je sklono strahovanju, ukažite mu na neophodnost da bude disciplinovano ako ne shavata ozbiljnost situacije, koristite činjenice da ga informišete, šale da ga opustite i pronadjite načine da zajedničko porodično vreme bude ispunjeno i zanimljivo u periodu kada nije preporučljivo da se boravi na javnim mestima.
Nemojte se čuditi ukoliko, uprkos svemu što radite, dete ispolji odredjene psihološke probleme. Oni su u ovakvim situacijama očekivani i kod odraslih i kod dece. Važno je samo da ih prepoznate i obratite se stručnjaku, ako sami sa njima ne možete da izadjete na kraj.
Vesna Hajduković, dečiji psiholog
